Боривој Рашуо: Уточиште, Београд, 2000.

Сећај се смрти

Боривој Рашуо: "Уточиште", Терсит, Београд, 2000.

Да је наше земаљско постојање бол и мука и да овај живот не траје дуже него један трен, мисао је коју ћемо у најразличитијим облицима наћи у темељу многих филозофских и религијских научавања. Поткрај оног Платоновог дијалога што га под именом Федон знамо, Сократ, пре него што ће испити отров, каже свом пријатељу критону да не заборави да "Асклепију дугујемо петла". Жртва се, међутим, Асклепију, том митском лекару старих Грка, приносила за оздрављење, не за умирање. Али по Сократовом мишљењу живот је нека врста болести, а смрт је једини начин да се од те болеси излечимо, па отуда и овај на први поглед необични налог том његовом пријатељу. Јер, телесно, земаљско биће човеково извор је свеколике патње и зла на овом свету и зато, ослободити се тела - те, како су орфичари учили, тамнице душе - значи избавити се од свега оног што овоземаљско постојање чини мучним и злим. И уједно значи преселити се у онај вечни живот спрам кога је овај наш земаљски само један тренутак.

А у основи истој овој мудрости учи нас и хришћанска религија, чији оснивач позива људе да не теку блага себи овде доле где мољац и рђа кваре и лупежи поткопавају и краду. Управо да би то имао на уму и да би се на време припремио за царство небеско, многи је средњевековни хришћанин на видном месту држао оно кратко и језгровито упозорење - memeto mori - сећај се смрти.

Из предговора Николе Милошевића

У невреме

Понекад силно у себи зажалим
што сам на Земљу прерано крочио,
опхрван злом немоћно завапим
камо среће да сам се касније родио.

Мале су ово муке - ситна страдања
шта тек чека оне с краја других векова,
из вишег, увек су страшнија падања
у гар и пепео одавно исчезлих грехова.

Верујем да бих утолико више жалио
да сам се случајно још раније родио,
чиме бих се бедан онамо похвалио
да ми овај Век није оволико угодио.

Стрмоглаво

Тешки су часи кад време стоји
када се прошли векови буде
када луд нелудом кошуљу кроји
кад гори боље почињу да куде.

Најгоре тек треба да буде
горе се на још горе веже
нека чудна сила тера људе
да од добра у зло беже.

Тешко да ће на овом стати
Зло своме савршенству тежи
неки усуд човечанство прати
лови себе у сопственој мрежи.

Пуноћа

Кад се срећа у мени увећа
На зло чекам ко да доћи мора
Да се силно навали на плећа
Ко што сунце најављује зора.

Тешко срећи ако није тужна
Када себе издваја на силу
Осамљена она увек ружна
Сама себи кад седи у крилу.

Другом срећа од себе се пружа
Новим зраком живот обасјава
С другим срећа постаје све дужа
На патњу се са њом навикава.

Пролазност

Тешко оном ко себе надживи
делу своме ко потиљак гледа
ко се само своме делу диви
а у себи другом место не да.

Ако ништа од нас не остане
бога свога то је изневера
узалуд смо проживели дане
живот беше велика превара.

Дело себе од творца издваја
хрлећ Богу у сигурно крило
да се са њим у космосу спаја
и врати се оном чије је било.

Сенка

Ко са вером иде ка увиру
дужећ старо новијем временом
само речи у њему замиру
и заћуте у прелазном трену.

Све што није у живот се спаја
уназад се креће без застоја
спреда види обрисе од краја
ко у смрти види снагу Раја.

Нова раскош види се без знака
узнесена на месту без места
живот јесте невидљива трака
што се јави у часу кад неста.

Васкрсење

Ко се смрћу зарана помири
живот њему много више значи
смртоживље васкрсом намири
небу крене немерено јачи.

Крај с почетка почиње да живи
часом који постаје ко једно
све усправно најчешће се криви
ко сред воде проводи се жедно.

Поврх свега други живот траје
бескрај мера његовог постања
Бог нам живот узимањем даје
на извору све живо урања.

Нестајање

Смрт је сума несталог живота
збир детаља којих више није
мелодије најгласнија нота
што се чује од свих најјасније.

Свест о крају краје умањује
нестајање бива отицање
мрак у светлу себе раздањује
крик живота немо нарицање.

Не да гласа од себе нестали
нови језик тамо се сриче
тамо негде на новој обали
ћути онај ко најјаче виче.

Корен

Када се душа опусти
истина из ње лако иде
сви туђи тада су опрости
људи се себе навише стиде.

Ако се стид не осети
у дубини бића сред костију
на родном тлу врх голети
сачувај нас Боже тих гостију.

Свако је рођен у крају
одакле на свет најрађе гледа
нико не може одолети сјају
сунца што се ни видети не да.

Трорука

Када једног дана који мени следи
приђем Теби с прекобројном руком
видећу да ништа ко вера не вреди
да се узвишено даје у болу и с муком.

Место на ком сада унижено трајем
није ми станиште дато са рођењем
за све што ће бити унапред се кајем
живот је по нужди а мање са хтењем.

Снага твога лика мањи растојање
што нам се даје у празном простору
духом обливени тек позна трајање
сунце блеском сија једино у зору.

Када дође време и сусрет се деси
чинићу се већим и од себе сама
из мене ће треном похитати греси
у Твом обасјању сијаће и тама.

Дотицање

Ко није небо руком дотакао
а главом земљу притиснуо
тај није над собом заплакао
нити плач других икада чуо.

Лако је бити кад је лако
муке настају у часу смирења
све што се чини наопако
чини се мимо уверења.

Између мера је у свему што живи
средина носи крајеве у себи
крај се крају безразложно диви
један другог одменио не би.

Сила није мерена кроз снагу
њена моћ се у застоју даје
циљ се сазна по пређеном трагу
поражени најдуже се каје.

Ризик

Крај је симбол сазнања о ствари
све што траје то знању измиче
младост схвати онај ко остари
ново време старо доба смиче.

Права мера животу приличи
од свега је најбоља средина
што се каза у Библијској причи
попуњена животна празнина.

Ко животом по ивици гази
ризик носи у себи без жртве
већ нађено он изнова тражи
оживљава већ одавно мртве.

Тишина је рај за душу сваку
грубост групе највише раздире
проклет тражи у јајету длаку
у доброме само зло назире.

Преузмите комплетну збирку песама "Уточиште" Боривоја Рашуа у пдф формату (300кб).