Боривој Рашуо: Сновиђење, Апостороф, Београд, 2004.

Епски дух у лирскоме руху

Боривој Рашуо: "Сновиђење", Апостороф, Београд, 2004.

У времену у којем се разнизало готово све што је негде, макар у идеалној, древној пројекцији било уцеловљено, па тако и у поезији, Боривој Рашуо је необичан песник. Ослобођен готово сваке помодности, чак склон употреби минимума песничких украса, он је аутор чврсто ослоњен на неколико стамених изворишта.

Прво, оно најдубље, изнашао је у нашој народној поезији и, ван сваке сумње, у Његошу. Приврженост гномском, сентенциозном изразу, карактеристична за Рашуов стих, посведочује унутарњу, дубоку оданост овим великим узорима. Но, још је битније оно што је у Рашуовом језику и иза тог језика уочиво. Реч је, заправо, о склоности да се постављају крупна питања о вредности, начинима и смислу људског бивања, о основама свеколике наше индивидуалности и друштвености. Оно чему аутор при томе тежи најчешће је уопштавање, универзализација властитог, али и предачког, готово архетипног искуства у складу с освештаним етичким начелима и принципима заговараним с позиција верујућег човека у данашњем свету и друштву.

Из предговора Србе Игњатовића

Сагоревање

Тешко оном који не разуме
Језик којим очи му говоре
Његов живот само су трауме
У којему старе ватре горе.

Бол који се у срцу осећа
Никад глава излечити неће
Све што некад била наша срећа
Никад залог неке нове среће.

Туга место мишљење дубине
Светло само обрисе назначи
Срце спаја страшне раздаљине
Само тако постаје се јачи.

Удвајање

Доњи се камен најтеже миче
Свему је темељ што постоји
Судбина увек у основи приче
Живот је ту да све удвоји.

Место на коме се сусрет збије
Између живота и преране смрти
На крају увек јасно открије
Чему и зашто толики обрти.

Мука је муку не знати носити
Крај у почетку не моћи видети
Имати свега све простити
Грешан бити а не застидети.

Нестајање

Мит народа његова намера
Да се буде оно што не може
Живот сабир многоструких вера
Које звезде у јединство сложе.

Сиромашни живот у миту се гледа
Тек заједно они су целина
Ко отрага окончаће спреда
Тама увек постане белина.

Јаук дуги из корена сеже
Тешко бити наследник великом
Простота нас за себе увеже
Рам остао тугујем за сликом.

Ипак

Што је испред као да и није
Без онога што њему претходи
У целини суштина се крије
Обухватност истини доводи.

Кратак исказ постиже дубину
Такав моћан да најдуже траје
Лаж најчешће потисне истину
Живот памти самопромашаје.

Светлост никад без таме не сија
Лице увек наличје искаже
Само оно што ником не прија
На крај пута постаје најдраже.

Распон

Ко лепоту мислима дохвати
Живот му је утолико грђи
Удаљеност најбоље се схвати
Живот тиме постаје све тврђи.

Разлике су основ за јасноћу
Шири распон бољу слику даје
У средишту осети чврстоћу
Само оно што на крају стаје.

Бол у себи просветљење носи
Патња чисти доњи део душе
Јутро себе искаже у роси
Који граде претходно поруше.

Сусрет

Са два краја сваки живот вене
Рођење је ознака настанка
У ком часу смрт на њега крене
Увек води до новог постанка.

Из крајева иде се ка небу
На висини да се сусрет деси
Све се збива са вином у хлебу
Ту се лакше откајују греси.

Свемир кућа великог сусрета
Смрт ту живи јаче од живота
Бесконачнст бесмртних заплета
Бог што све их у клупко замота.

Мучење

Зло човеку снагу увећава
Крајњем циљу њега лако вуче
Добра мера колико је страва
Најбољи најстрашније муче.

Студен када обухвати главу
Тад се срце најлакше охлади
Бој се оног који слави славу
Која друге смањује и јади.

Пусти живот пустош увећава
Мањи сваки знак од човека
Велик живи ако куља лава
У подножје ко што тече река.

Захват

Са дна душе кад живот захватим
Пуну меру тек тада му појмим
С муком тешком настављам да пратим
Како траје са расцепом двојним.

Кад почетак главни циљ постане
Свега другог не буде ни било
Све што буде тим ће да нестане
Чак и оно што се вечно снило.

Прва мисао најтачније гађа
Све што потом и иза ње следи
Бива само неопходна грађа
Да од ње друго мање вреди.

Страдање

Сунце сија и кад се не види
Светлост оно у даљине даје
Благо оном ко зна да се стиди
Још блаже оном ко зна да се каје.

Рана која накнадно заболи
Није била озбиљно схваћена
Тешко оном ко себе не воли
Коме није љубав узвраћена.

Стид је основ свакога успеха
Успон увек увод у падање
Тешко сваком за ког је утеха
Свога ближњег тренутно страдање.

Путања

У почетку ко краја не види
Тешко му је важно разумети
Ко за другог уме да се стиди
На крст часни себе ће распети.

Песма оно што изједна буде
Све остало само су окрајци
Живо оно чему се сви чуде
Лик што нађе у причи и бајци.

Свака стаза део је путање
Што се мора у животу проћи
Кад сигурно постане лутање
Човек сазна све своје немоћи.

Заслуга

Смрти нема ако живот није
Пламен био који вечно пламти
Смрт у себи сву истину крије
Вечност кадра једино да памти.

Живот значи ако смрт заслужи
Мрети неће ко живео није
Ко не умре он ће да продужи
Чак и оно што било раније.

Клупко смрти у небо нас носи
Земља телу рођено станиште
Светлост тами узалуд пркоси
Небо души трајно прибежиште.

Отицање

Река смрти непрестано тече
Све што живо у њу се улива
Ноћ наступи када прође вече
Смрт у себи нови живот скрива.

Нова зора открива трагове
Свему што се у ноћи већ збило
Светло дана опијеног зове
Да тумачи што мусе уснило.

Круг се тако најлакше затвара
Празног места у њему и нема
Срећан само ко уме да ствара
Ко за снове не мора да дрема.

Преузмите комплетну збирку песама "Сновиђење" Боривоја Рашуа у пдф формату (350кб).