Боривој Рашуо: Провиђење, Апостроф, Београд, 2006.

Поезија парадокса

Боривој Рашуо: "Провиђење", Апостроф, Београд, 2006.

У најновијој збирци песама Боривоја Рашуа читалац ће свакако препознати онај уметнички рукопис којим су и његове раније песничке књиге исписане. Ништа необично. Аутор који иза себе има не мали број песничких остварења у истом духу обликованих природно ће и сваком свом новом делу дати онај стваралачки печат што га и сва његова ранија дела имају. Необично је, међутим, то што је Боривој Рашуо све и настављајући путем којим је крнуо нашао начина да у нечем прошири свој песнички видокруг и придода му једну црту које у том облику није било у књигама што су из његових духовних преокупација настајале. У управо објављеној песничкој књизи писац је своју од раније већ знану склоност ка једној врсти метафизичке поезије уметнички уобличио помоћу оног што се зове парадокс.

У песми "Очекивање" има два стиха помоћу којих је овај наш аутор језгровито читаоцу предочио своје песничко вјерују: "Истина се даје кроз изреку, дуга прича уме да сакрије".

Из предговора Николе Милошевића

Нипошто

Данас сам био опседнут мером
Колико ми од свете земље припада
На дан када се живи са вером
За Оног који због нас пострада.

Све нас је мање на овом свету
Срби су ретки и све ређи
Лазаревом ругамо се завету
Жудимо да живимо на краћој међи.

Након свега што о Косову знам
И што ми Метохија чини души
Свој део Свете земље нипошто не дам
Знам - кућа се са темељом руши.

Сарадовање

Сенка када на светло изађе
Њена снага очас се истопи
Ум се буди када сунце зађе
Часом када сужањ склопи очи.

Туга никад до краја искрена
Радовање блискост исказује
Љубав само ако је ватрена
Духом када себе указује.

Крајња мера другоме почетак
Ништа није за себе створено
Само онај ко позна свршетак
Живо дрво давно сагорено.

Висови

Истина се у духу налази
Изван њега она се саплиће
Дух је моћан ако у потрази
Са животом вечно се преплиће.

Горњи ниво друге одређује
Никад веће у мање не стаје
Само онај који наслеђује
у свом претку за векове траје.

Врхови су из нечег постали
Новом снагом они се вијоре
Срећи они што су себе дали
Највреднији кад из ничег створе.

Низбрдица

Сам у разговору с собом
Мане најбоље увиђам
Борим се са својим добом
Најважније упорно превиђам.

Истине једино зацело боле
Лаж ионако ништа не значи
Дижем заставе на јарболе
Ознаке на њих други качи.

Када на крају останем сам
Без игде иког крај мене
Једино што тада знам
Бићу сен бивше сене.

После

Без остатка целина се губи
Што је део тешко ће опстати
Тешко оном који се заљуби
Тај у мржњи никад неће стати.

Тежак корак лакоме претходи
Без живота смрт не постоји
Тешко оном ког други предводи
Циља мора такав да се боји.

Светлост никад без таме не сија
Издвојена ничему не вреди
Радост само након бола прија
Срећа оно што за тугом следи.

Одозго

Из висине Бог на нас погледа
Сваког часа на оку нас има
Прати каквог успостави реда
Зна да има посла са људима.

Тешко њему са оваквим нама
Измакли се од постања свога
Изнад сваког зјапи црна јама
Нико неће да погледа Бога.

Стрпљење је Божија одлика
Накрај увек Он нама опрости
Рам остао избледела слика
Незнање је почетак радости.

Недоглед

Кад погледам небу у висину
Више видим него на близину
Ум је моћан кратит раздаљину
И продрети у тамну дубину.

Празан поглед душу затамљује
Недогледом свако се заноси
Празнина нас увек омамљује
Ништавило надмоћно пркоси.

Све што јесте за толико бива
Небилост је снага без оквира
Недогледе у себи сакрива
Снагу смрти и вечнога мира.

Удаљавање

Када се циљу примакнеш
Границу безнађа схватиш
Краја ма ког да се такнеш
Једина жеља је да се вратиш.

Промена

Ум је мера давно премерена
Све накнадно само понављање
Прва нада давно одживљена
Нови камен на готово здање.

Ништа није од почетка ново
Разлика је само моћна варка
Откад наста записано слово
Ум се прену из мрклога мрака.

Звезда која изнад нас се сија
Ново светло староме додаје
Зрно труне ако не проклија
Када никне престаје да траје.

Одгађање

Без бола се срећа не разуме
Кад је сама она и не живи
Само онај ко позна трауме
Малој срећи уме да се диви.

Патња израз одгођене среће
Она за њу велика препрека
Врх од себе дохватити неће
Коме радост за бол је одмена.

Пуни живот увек из два дела
Без целине све је немогуће
Бог саздао човека из цела
Кадрог увек на моћно прегнуће.

Космос

Из висока смртни пад предстоји
Ко се пење то би моро знати
Ништа тако сваког не издвоји
Ко сазнање да се вечно пати.

Пад је увек сума успињања
Колко више утолико јаче
За несрећ не треба сазнања
Нико смрти никад не умаче.

Незнање је претпоставка среће
Без њега се туга не разуме
Космос мањи велике окреће
Постојеће открива изуме.

Пролазност

Иза брда место је вечности
Крај се њен не може видети
Снага њена измиче умности
Нема зашто она се скривати.

Без вечности све траје предуго
Њена мера друго умањује
Пред њом све се разоткрило друго
Она светлост која затамњује.

Снага ума сеже у два краја
Из билости будућност ствара
Свако увек достојан очаја
Бол пепео сагорелог жара.

Преузмите комплетну збирку песама "Провиђење" Боривоја Рашуа у пдф формату (270кб).