Боривој Рашуо: Прибежиште, Београд, 2000.

Светлотамље

Боривој Рашуо: "Прибежиште", Београд, 2000.

Међу многим заблудама што замрачују наш увид у оно што чини суштину уметничког дела има једна позната као заблуда парафразе. Многи књижевни критичари и књижевни историчари пишу о литерарним творевинама тако као да се њихове поуке готово без остатка могу преточити у језик којим се књижевна критика и књижевна теорија служе. Да ипак није тако и да између та два језика нема потпуне самерљивости, лако је докучити већ на основу просте чињенице да би у противном све што је у уметности особено морало бити сувишно или, другачије и можда тачније речено, сасвим непотребно.

Када бисмо, наиме, могли у реч критичарске и књижевно-историјске прозе у потпуности превести реч поезије, сваки књижевни подухват био би, строго узевши, нешто узалудно. Чему васколики песников труд под сунцем ако се све што он пише може и језиком прозе исказати, и при том још, рекло би се, много јасније и свакодневном разумевању приступачније. Мора, дакле, бити нечег - неког значења на пример - што је једино уметник у стању да нам дочара.

Из предговора Николе Милошевића

Небо

Празно гледам сенком осенчено
Небо што се изнад мене плави
Само оно што је изречено
Кадро себе опет да објави.

Небо кућа у којој Бог живи
Сунце светло које се не гаси
Звезде одсјај ком се човек диви
У месецу станују уздаси.

Човек живи за Бога потврда
Сенка која на земљи га прати
Ко год мисли он зато и страда
У страдању најлакше се схвати.

Урањање

Није срећан онај ко се смеје
Нит је тужан свако који плаче
Радостан је кога вера греје
Сваким даном све више и јаче.

Лако оном који не разуме
Да је туга сагорела срећа
Да слобода живи усред шуме
Колко гушће утолико већа.

Наставак

Тешко оном ко помисли само
Да је живот суштина живота
Да није ничега онамо намо
Иза оног невидљивог плота.

Једнако тако муку мучи
Коме се ово страшним чини
Ко не може да разлучи
Шта припада земљи, шта висини.

Само ко живот са смрћу гледа
Нераздвојно ко их у себи спаја
Никада се није уплашио следа
У коме почетак наставак је краја.

Студен

Када сунце највећа је срећа
Студен свиме на свету овлада
Човек прима све на своја плећа
Некад носи а најчешће пада.

Радост чини да се и лед топи
Светлост прође кроз уске отворе
Само онај ко очи заклопи
Бистра ума сачекује зоре.

Студен врхом у зору долази
Размеђе је мера размеђеном
Време увек постепено гази
И на копну и на залеђеном.

Мук

Када се на тренутак осврнем
Погледам пределе пепео и гар
Од прве мисли одмах протрнем
У маху сам и млад и стар.

Све пустош око мене траје
Живот се као чудо понегде јави
Не видим никог ко се искрено каје
И овај пораз већ се слави.

Сумње нигде а кривца ни за лек
Чему све ово чујем и мртви ћуте
У шта нам оде овај проклети век
Када упропаштени ни да се наљуте.

Обрнуто

Када сиђем у дно своје душе
Видим таму како светло гаси
Истим часом снови ми се руше
Мирну воду запљусну таласи.

Зло је темељ добра у човеку
Танка сламка на којој почива
Цели живот у овоме веку
У коме се само ужас збива.

Мржња цвета на кичми љубави
Радост живи да би туга сјала
Живот оно што нам се објави
А не оно што природа дала.

Лаж истину потпуно прекрива
Дружење је врхунац самоће
Море себе у реку улива
Слатко само недозрело воће.

Простор

Сумрак спаја ноћ са даном
Мисао је срећа у несрећи
Све што није најављеном саном
Меру њега оно неће прећи.

Све што очај из себе породи
Крај са собом оно увек носи
Ко промаши најбоље погоди
Сунце блиста једино у роси.

Патња

Смрт је место у којем се спаја
Билост давна и вечност далека
Живот траје после свога краја
Ко што тече непресушна река.

Тежња

Само онај ко тежи великом
Радост себи тиме приређује
Ношен сада новијем обликом
Не губећи себе побеђује.

Тешко оном ко ничем не тежи
Ко у миру сав живот проводи
Ко умире а од смрти бежи
увек гађа ништа не погоди.

Смрт је сабир великих наума
Који увек теже испуњењу
Живот само прекрцата сума
Ускрађеност у великом хтењу.

Лако другог у се уверити
Тешко себе себи прихватити
Ко год може не мора и хтети
Увезати све животне нити.

Нико није себе надмашио
Мирно стао пред својим ликом
Ко год гађа тај је промашио
Непогодак испратио криком.

Сагледавање

О како је тешко појмити дубину
Својим оком сагледати краје
Ликом својим спојит развалину
Даривати оном који даје.

Крај је станка новога почетка
Нова мука старог таласања
Сен опака опомена јетка
Почетак је новога незнања.

Губи онај ко увек добија
Узрок себе у разлогу крије
Бол у оку тек сузу улива
Све што јесте као да и није.

Тешка рана тежом се излечи
Блага нарав тврду личност даје
Сваком ходу нешто се испречи
Ход је покрет што у месту стаје.

Наличје

Горак укус живот нам оставља
У вечности смисао се скрива
На растанку Бог се нама јавља
Тек од мртвог он учини жива.

Преузмите комплетну збирку песама "Прибежиште" Боривоја Рашуа у пдф формату (230кб).