Летопис небеске самоће
Боривој Рашуо: "Искушење", Дерета, Београд, 2008.
Песник је усамљеник, који складним поетским формама казује сопствену и општу драму постојања, покушавајући да утеху за изгубљено земаљско царство пронађе у небеским отајствима. Боривој Рашуо је само делимично сачувао ово романтичарско осећање, примерено песничком вапају. Његово певање, у до сада најкомпактнијој збирци Искушење, превазишло је форму и интензитет онтолошког бунта, остајући у контемплативним забранама сете, као једине истинске спознаје мислећег човека и опште људске и националне трагике - неразлучивих делова судбине, неразрешене, неизживљене и неосвећене прошлости и неизвесних и замагљених путева будућности, на које се не може кренути с окрњеним и посувраћеним деловима, некада целовитог бића. Аналогно томе, сплет тема и симбола, којима Боривој Рашуо гради песму и збирку у целини, пулсира од препознатљивости у сваком детаљу, до концизности и усредсређености метафоре, обогаћене интелектуалном скепсом.
Православна апофатика сведочи управо о том живом општењу и искуству заједништва с Богом који је живот, Истина, Заједница, Слобода, Љубав. Довољно за песму, рекли би они склони симплификовању поетских начела, али песма је мера талента и посвећења, мера патње и одрицања, пристајања на Реч и непристајања на мноштво колективних истина и, на крају, мера талента и интелекта, који није сам себи сврха - параван модерног кукавичлука, који себе извикује као митску храброст. Све то одлично зна и познаје Боривој Рашуо, али то није довољно за спокој, напротив, песник је увек сам, то је цена лета, то је цена познавања таме и тежње ка светлу, то је мера праве поезије, која и није ништа друго него стално Искушење.
Петар В. Арбутина