Боривој Рашуо: Искушење, Београд, 2008.

Летопис небеске самоће

Боривој Рашуо: "Искушење", Дерета, Београд, 2008.

Песник је усамљеник, који складним поетским формама казује сопствену и општу драму постојања, покушавајући да утеху за изгубљено земаљско царство пронађе у небеским отајствима. Боривој Рашуо је само делимично сачувао ово романтичарско осећање, примерено песничком вапају. Његово певање, у до сада најкомпактнијој збирци Искушење, превазишло је форму и интензитет онтолошког бунта, остајући у контемплативним забранама сете, као једине истинске спознаје мислећег човека и опште људске и националне трагике - неразлучивих делова судбине, неразрешене, неизживљене и неосвећене прошлости и неизвесних и замагљених путева будућности, на које се не може кренути с окрњеним и посувраћеним деловима, некада целовитог бића. Аналогно томе, сплет тема и симбола, којима Боривој Рашуо гради песму и збирку у целини, пулсира од препознатљивости у сваком детаљу, до концизности и усредсређености метафоре, обогаћене интелектуалном скепсом.

Православна апофатика сведочи управо о том живом општењу и искуству заједништва с Богом који је живот, Истина, Заједница, Слобода, Љубав. Довољно за песму, рекли би они склони симплификовању поетских начела, али песма је мера талента и посвећења, мера патње и одрицања, пристајања на Реч и непристајања на мноштво колективних истина и, на крају, мера талента и интелекта, који није сам себи сврха - параван модерног кукавичлука, који себе извикује као митску храброст. Све то одлично зна и познаје Боривој Рашуо, али то није довољно за спокој, напротив, песник је увек сам, то је цена лета, то је цена познавања таме и тежње ка светлу, то је мера праве поезије, која и није ништа друго него стално Искушење.

Петар В. Арбутина

Домашај

Тежња новом од старог одваја
Срећа није када олакшање
Небо у се супротности спаја
Тек на земљи бива раздвајање.

Када се било с небилим увеже
Свету тада нова мера следи
Нежна душа пред новим се стеже
Патећ притом за оним што вреди.

Природа је мера постојања
Човек умом справља домашаје
Понад неба он себе заклања
Кајућ притом туђе промашаје.

Хтење

Ко не умре пре него се роди
Тешко да ће икада умрети
Смрт рођеног у небеса води
Слобода је моћи а не хтети.

Живот који после овог следи
Без слободе не може опстати
Без несреће срећа лако бледи
Непочело не може престати.

Ако радост без туге опстаје
Њена снага неће се изрећи
Све што само ништа и не даје
Туга моћна кад сконча у срећи.

Окрет

Како мало у животу треба
Да се падне ниско за човека
А како је тежак пут до неба
А тек живот после овог века.

Коме живот само за времена
Где загуби тело свога духа
Тај посрће испод свог бремена
Па за вечно он и нема слуха.

Небо криво што се живот крати
Вечност нема осећај за меру
Само онај ко пролазност схвати
Невољу ће окренут у веру.

Управо

Крајем кад се сабире живљење
Шта је било већ је на почетку
Живот обрис самртне је мере
Живи без нас у свом поретку.

Ко је хтео и више од тога
Тугу ко је мењао за срећу
Све што се науми ако без Бога
Уместо на небу сконча у смећу.

Покушај који покушаног уздиже
Ако са мером у нама ради
Нову алку на ланцу наниже
Труд труднога заувек награди.

Косово

Косово је исто што и Космос
Садржалац свеколиког света
Србима је исто што и логос
Зато јесте сотонина мета.

Косово је Српско огледало
Мера свему што Србина чини
У њега је све што наше стало
Како доле тако на висини.

Биће зато јер то бити мора
Нема разлога да не буде
Да Србима једном сване зора
Да Косово врати нас у људе.

Грехопад

Мисао је препрека за срећу
Добра нема ако се не мисли
Сваки човек Христос на распећу
Добро срећу не може да смисли.

Ко год тежи срећи без остатка
Са злом мора погодбу да прави
Срећа дуга и када је кратка
У несрећи мисао се јави.

Паду склони надомак су греха
Бол је израз највећега склада
Истина је остатак од смеха
Живот саздан сав од грехопада.

Нестајање

Свет се себе давно одрекао
Насиље му у темељу стоји
Силеџија све силом стекао
Без насиља ко' да не постоји.

Некад исто као и сад било
Само што се то није видело
Насиље се само обновило
Никада се није ни стидело.

Крај се моћни над њега надвио
Некад било као да и није
У насиљу већ се поломио
Нестајање увек заносније.

Растојање

Распон који изнад мене стоји
Окривљује моје постојање
Само онај ко уме да броји
Способан је мерит' растојање.

Близина је опасност свакоме
Изазов је оном који може
Са ђаволом начинит' промене
Што се тичу само туђе коже.

Одстојање мера је лепоте
Бог је кадар на пуну близину
Удаљеност брани од страхоте
Која прети кад нема даљину.

Васкрсење

Мера света дата у сусрету
Садржана на међи чудесној
Кад се живот у смртном покрету
Сав сагледа на пољани тесној.

Све што важно није наше хтење
Друга сила њему смисо' даје
Смрт је ништа моћ је васкрсење
У нестанку тек се вечно траје.

Изван неба тек се живот буди
Што на земљи за кратка је века
Само оно чем' се човек чуди
С оне стране увек га дочека.

Бесконачје

Тајна неба у нама смештена
Ништа није без њега постало
Вечност свака саздана од трена
И највеће некад било мало.

Бесконачност коначно ме узе
Моћна рука небу ме поведе
Само онај кога не прате сузе
На овоме свету рачун лако сведе.

Светло себе по тами разуме
Небо небу једина је мера
Не постоји ко нема науме
А још мање коме мртва вера.

Светлост

Сред живота смрт се рађа
На огранку расте воће
Дебло само нова грађа
Од које се рађат' хоће.

У прикрајку бди суштина
Сакривена сред светлости
Сваки живот олупина
Што тихује о смртности.

Светлост моћна кад у тами
Нову снагу да искаже
Тугу знају што су сами
Нову светлост који траже.

Његош

Да ће Његош на оволико спасти
Нико никад ни слутио није
Мисао је жртва вреле страсти
Мржња себе у глупости крије.

Врхови се на малено своде
Меру свету простак утврђује
Величине никоме не годе
Малу главу мало узбуђује.

Тамо где си осуђен за века
Таквог своди недостојна руља
Мисао је када и изрека
Облак никад у близини муља.

Преузмите комплетну збирку песама "Искушење" Боривоја Рашуа у .пдф формату (410кб).