Боривој Рашуо: Исходиште, Терсит, Београд, 1998.

Певање живота

Боривој Рашуо: "Исходиште", Терсит, Београд, 1998.

Рашуо је написао књигу мисаоних и патриотских песама, на помало старински начин, трудећи се да сачува што верније и што више завичајног језичког и лексичког колорита. Прогнани и избегли остали су везани за свој завичај и те нити се тешко кидају. Претешко је бреме које прогнаници носе у својим душама, и под тежином тог тешког и драгог бремена душа пати и посрће. Вечна питања ко смо, одакле смо и куда идемо у контексту песничке збирке Исходиште, имају посебно значење. Готово читаве строфе сложене су у сентенце, мисаоне исказе и сведене дефиниције о животу, смрти, поразу, жудњи, мржњи, трајању, љубави...

Забринут за судбину српскога рода, који се нашао у дугим збеговима према Србији, у потуцању од немила до недрага, Рашуо је написао болну и отрежњујућу књигу песама, која нас не оставља без наде. Није без наде зато што није без Бога. Исходиште је грцава лирска хроника, опора и тешка – баш онаква каква је и наша збиља – тужно ридање једне душе која се упутила на неизвесно путовање, не знајући ни куда иде, нити шта је све на том путу чека.

Из рецензије Слободана Ракитића

Судбина

Ко се једном понору примакне
више ние за узлет приличан.
Само онај ко дно од дна такне
новој патњи почне бити вичан.

Покрети су ситна заостајања,
путникова жеља непрестана,
знак су видни правога трајања,
страшним ропцем заувек проткана.

Судбина се уткала у нама,
шаром својим бележи све ново,
и покушај смене увек слама
живот пунећ просвећеним словом.

Нико не зна да је знање мало
ко са знањем ишта није хтио,
све је оно у бол један стало
па је празан макар на час био.

Стаза нам је уцртана јасно
на почетку замршеног пута.
Само онај ко то сазна касно
смерно ходи мислећи да лута.

Изглед

Гледам посматрају ме,
ћутим а они узвраћају,
говорим тишини,
постојим у празнини,
издвојен а неусамљен,
савијен несломљен,
чекам час када ће
они клонути,
сањам дан када ћемо
престати тонути,
не чинимо могуће
надајући се немогућем,
не брину они о нама,
да нису бринули о себи
не би их ни било,
а шта ће бити с нама
још зависи и од нас.

Коб

Одкад знам за живот
Смрт у мени живи.

Збегови

Кад погледам преко Реке,
у мени се туга деси,
црне слутње имам неке,
чији ли су оно греси.

Широки се поглед своди
цео род наш сад се збија,
путем новим опет ходи -
правац хода му Србија.

Сад се питам кад то видим,
да ли ћемо у њу стати
и питања ја се стидим,
хоће ли нас препознати.

Све се креће у никуда,
одлазећи са свог места
поништисмо много труда,
у ходу нам прошлост неста.

Очекивања

Стидим се од страшне срамоте,
за коју опет ми смо криви.
Свуд око себе видим животе,
не видим никог ко достојно живи.

Трајање прети да заувек стане,
мук живота већ предуго бива.
Нова рана буди старе ране,
стара слава нову бруку скрива.

Све што сија свом се крају миче,
све што сија донекле ће сјати,
овај живот све полако смиче
утешно је ту истину знати.

Извириће греси из успеха,
стишаће се помамна галама,
ал то неће бити нам утеха,
тек ће тиме почет време срама.

Стидиће се онај ко ово разуме,
равнодушни и онако нису криви.
Највише је знао ко најмање уме,
све се ипак види иако су крили.

Тајна

Тешко да се може разазнати место
на којем се живот са нестанком спаја,
колико се само указује често
минулост у нама пре самога краја.

Истином се само домашује срећа,
горчина је њена и од меда слађа,
живот са истином тајна је највећа,
са њом се најлакше умире и рађа.

Живот је опасност необично јака,
сигурност у њему постаје слабина.
Светлост се укаже усред мрклог мрака,
а тама царује док влада ведрина.

Овом песмом сада две песме певам,
једну што се чује а другу што ћути,
овом првом песмом успевам да сневам
док са овом другом почињем да слутим.

Равнотежа

Једном срећом потиремо другу
у човека не може све стати,
усрећени тек осете тугу
кад се живот свакодневном врати.

Равномерје највише нам прија
кад крајности стичу се у среду,
кад се живот у једноме збија
а све тачке у једну се сведу.

Ко распростре себе у ширину
танким слојем он себе прекрива,
крајностима он губи дубину
у којој се читав живот збива.

Из средишта јасни поглед зрачи,
раздаљине одатле су ближе,
што се тако види само то и значи,
на истину друго неће да се ниже.

Покушај

Када се упитам након свега
вреди ли бити упркос свему,
одмах се сетим: ни из чега
доходе речи ни о чему.

Не питам зашто све траје тако,
пркосим свему и све мени,
преокренуо се, наопако,
живот у сну и успомени.

Постојим тек кад нешто речем
да не бих чамио у тишини,
да говорећи нешто сечем
на крају речи ми се чини.

Чежња

Нека се среће предамном даје,
нека се лепо у мени множи,
лепо је оно што вечно траје,
када се несвест у свест сложи!

Сусрет је радост болом изречена,
доказ трајања у нашој самоћи,
бол утехом на тренутак лечен
без наде да ће икада проћи!

Љубав је израз наде и јада,
сад да се домогнемо среће,
ко није љубио - не зна да страда,
ко није страдао - љубити неће!

Песма

У часу када ништа не могу
и када осетим ширину тесну
обраћам се невидљивом Богу,
кад га не нађем, напишем песму.

И ово време што сада живим
пред немерљиву ме ставља муку,
равнодушнима увек се дивим
јер застрашујућу не чују буку.

И кад ми свега опет би доста,
Бог ми пут каза да га нађем.
А кад ми ништа друго не оста
запевах, везан за јарбол лађе.

Мера

Путеви су наши већ одсвуда празни,
однедавно њима нико и не ходи,
планови су били страшни и поразни,
најбрже се стиже кад нико не води.

Гледам сада стазу многих корачаја,
отргнуто лисје од једрих стабала,
плашим себе претњом нових посртаја
којима се сада не види обала.

Ношен само сенком без јасног облика
од светлости јарке што пада у бездан,
створи ми се хладна од кристала слика,
све ми знање оде у потпуну незнан.

И сад тако стојим без ослонца нека
и гледам звезде у мрклој даљини,
најближа ми мисо постаје далека,
сопствено лице празно ми се чини.

Преузмите комплетну збирку песама "Исходиште" Боривоја Рашуа у пдф формату (210кб).