Боривој Рашуо: Антологи(ја), Дерета, Београд, 2007.

Архивирање судбине

Боривој Рашуо: "Антологи(ја)", Дерета, Београд, 2007.

Поетско петокњижје Боривоја Рашуа обједињено у најбољим егзампларима у овом избору надилази једноставу идеју антологије дефинисане као: најбоље од... Неколико је разлога за то: Боривоје Рашуо спада у малобројне савремене песнике који говори онда када има нешто, сувисло и поетски зрело, да каже, дијалошки будан и духовно напет он одлично ослушкује дозивање и ословљавање које допире из дубина језика и насционалног бића. Слободан од тривијалних диктата поетичких нормативизама и примитивних генерацијских суревњивости, овај песник пажљиво трага за сопственим песничким изразом и индивидуалним односом према поетским изазовима.

Поезија Боривоја Рашуа наставља се у симболичком смислу на аутохтону линију у српском песништву дубоко везану за традицију и њену митску матрицу. Веома оригиналан спој између архаичних симбола и њиховог тумачења у контексту модерног времена ствара однос близак само истинским песницима; време никада не одређује свог песника, - песник одређује своје време, само је поезија оно што је у времену и епохи вечно.

Из предговора Петра В. Арбутине

Домашај

Тежња новом од старог одваја
Срећа није кад и олакшање
Небо у се супротности спаја
Тек на земљи бива раздвајање.

Кад се било с небилим увеже
Свету тада нова мера следи
Нежна душа пред новим се стеже
Патећ притом за оним што вреди.

Природа је мера постојања
Човек умом справља домашаје
Изнада неба он себе заклања
Ожиљцима туђе промашаје.

Хтење

Ко не умре пре него се роди
Тешко да ће икада умрети
Смрт рођеног у небеса води
Слобода је моћи а не хтети.

Живот који иза овог следи
Без слободе не може опстати
Без несреће срећа лако бледи
Непочело не може престати.

Ако радост без туге опстаје
Њена снага не да се изрећи
Само што је ништа и не даје
Туга моћна кад сконча у срећи.

Окрет

Како мало у животу треба
Да се падне ниско за човека
А како је тежак пут до неба
И живети после овог века.

А ко живи само за времена
У ком беше тело свога духа
Посртаће испод свог бремена
А за вечно изгубиће слуха.

Небо криво што се живот крати
Вечност нема осећај за меру
Само онај ко пролазност схвати
Невољу ће окренут у веру.

Космет

Када народу истргну суштину
Тек се тада из вечности губи
Кад заврше оставе трупину
На безглавој шији она дуби.

Тумарамо од тамо до вамо
На размеђу времена сломљени
Траже да им и темеље дамо
Безглави смо боље прихваћени.

Ма шта било без народне воље
Слобода није моћи већ и хтети
И када бих знао да тако је боље
Ми недамо - несмеју ни отети.

Управо

Када се на крају све сабере
Шта је било већ је на почетку
Живот обрис самртне је мере
Живи без нас у своме поретку.

Ко је хтео и више од тога
Своју тугу мењаше за срећу
Наумљено све што је без Бога
Уместо на небу скончава у смећу.

Покушај само покушаног уздиже
Мера труда у нама се гради
Нову алку на ланцу наниже
Труд труднога заувек награди.

Нипошто

Данас сам био опседнут мером
Колико ми од свете земље припада
На дан када се живи са вером
За Оног који због нас пострада.

Све нас је мање на овом свету
Срби су ретки и све ређи
Лазаревом ругамо се завету
Жудимо да живимо на краћој међи.

Након свега што о Косову знам
И што ми Метохија чини души
Свој део Свете земље нипошто не дам
Знам - кућа се са темељом руши.

Очекивања

Стидим се од страшне срамоте,
за коју опет ми смо криви.
Свуд око себе видим животе,
не видим никог ко достојно живи.

Трајање прети да заувек стане,
мук живота већ предуго бива.
Нова рана буди старе ране,
стара слава нову бруку скрива.

Све што сија свом се крају миче,
све што сија донекле ће сјати,
овај живот све полако смиче
утешно је ту истину знати.

Извириће греси из успеха,
стишаће се помамна галама,
ал то неће бити нам утеха,
тек ће тиме почет време срама.

Стидиће се онај ко ово разуме,
равнодушни и онако нису криви.
Највише је знао ко најмање уме,
све се ипак види иако су крили.

Васкрсење

Ко се смрћу зарана помири
живот њему много више значи
смртоживље васкрсом намири
небу крене немерено јачи.

Крај с почетка почиње да живи
часом који постаје ко једно
све усправно најчешће се криви
ко сред воде проводи се жедно.

Поврх свега други живот траје
бескрај мера његовог постања
Бог нам живот узимањем даје
на извору све живо урања.

Корен

Када се душа опусти
истина из ње лако иде
сви туђи тада су опрости
људи се себе навише стиде.

Ако се стид не осети
у дубини бића сред костију
на родном тлу врх голети
сачувај нас Боже тих гостију.

Свако је рођен у крају
одакле на свет најрађе гледа
нико не може одолети сјају
сунца што се ни видети не да.

Патња

Смрт је место у којем се спаја
Билост давна и вечност далека
Живот траје после свога краја
Ко што тече непресушна река.

Урањање

Није срећан онај ко се смеје
Нит је тужан свако који плаче
Радостан је кога вера греје
Сваким даном све више и јаче.

Лако оном који не разуме
Да је туга сагорела срећа
Да слобода живи усред шуме
Колко гушће утолико већа.

Обрнуто

Када сиђем у дно своје душе
Видим таму како светло гаси
Истим часом снови ми се руше
Мирну воду запљусну таласи.

Зло је темељ добра у човеку
Танка сламка на којој почива
Цели живот у овоме веку
У коме се само ужас збива.

Мржња цвета на кичми љубави
Радост живи да би туга сјала
Живот оно што нам се објави
А не оно што природа дала.

Лаж истину потпуно прекрива
Дружење је врхунац самоће
Море себе у реку улива
Слатко само недозрело воће.

Захват

Са дна душе кад живот захватим
Пуну меру тек тада му појмим
С муком тешком настављам да пратим
Како траје са расцепом двојним.

Кад почетак главни циљ постане
Свега другог не буде ни било
Све што буде тим ће да нестане
Чак и оно што се вечно снило.

Прва мисао најтачније гађа
Све што потом и иза ње следи
Бива само неопходна грађа
Да од ње друго мање вреди.

Сусрет

Са два краја сваки живот вене
Рођење је ознака настанка
У ком часу смрт на њега крене
Увек води до новог постанка.

Из крајева иде се ка небу
На висини да се сусрет деси
Све се збива са вином у хлебу
Ту се лакше откајују греси.

Свемир кућа великог сусрета
Смрт ту живи јаче од живота
Бесконачнст бесмртних заплета
Бог што све их у клупко замота.

Наставак

Тешко оном ко помисли само
Да је живот суштина живота
Да није ничега онамо намо
Иза оног невидљивог плота.

Једнако тако муку мучи
Коме се ово страшним чини
Ко не може да разлучи
Шта припада земљи, шта висини.

Само ко живот са смрћу гледа
Нераздвојно ко их у себи спаја
Никада се није уплашио следа
У коме почетак наставак је краја.

Преузмите комплетну збирку песама "Антологија" Боривоја Рашуа у пдф формату (190кб).