Р А Д О З Н А Л О С Т

Не познајем бољег часа до Васкрса
Ни бољег сабеседника од Вас Светости Наша
Да Вас упитам какви изгледамо са те висине
Из те даљине од које ближе нема
Има ли наде за нас Србе које остависте
Говорећи нам пут. Не знам да ли смо икада
Били живљи до у часу Вашег пресељења.

Какви смо Вам изгледали изблиза рекли сте
Ко је желео да чује то занавек зна,
А ево мене себично занима, а верујем и
Још понеког, какви ли изгледамо када се не
Гледамо видом ока него погледом духа
Божанског - светлом непотамним.

Је ли нам нада у спасењу или се спас
У веру скрио и ту нас чека да га пронађемо
Да се вратимо њој како се не бисмо удаљили
Од себе и свакога свога како на Земљи овде
Тако и на Небесима бескрајним.

Када сам већ почео да питам није моје да
Одговарам али ипак више за себе него друге
Чини ми се да је Србија више на Небу него
На Земљи више у туђини него у својини.
Има народа који не умеју да живе
Испада да су вештији смрти него животу.

Једино ко ми пада на памет за кога бих Вас
Упитао како је тамо Милица се Ракић зове.
Не упитати за Њу у овом часу значило би
Тријумф самозаборава, самопонижење, био
Би то грех над греховима непростиви.

Када питам за Милицу како рекох Ракић
Знам питао сам и за мога оца, рођену мајку
И кума свога, да и за Св. Саву, Св. Цара
Лазара и Вожда Карађорђа.

Све ми можете прећутати Наша Светости
Патријарху Павле али ме не оставите без
Одговора на питање како је Милица Ракић
Јер Њена смрт најбоље казује какав је живот
Нас Срба и још више са ким смо осуђени
Да живимо. Онај ко је обезживио Милицу
Не верујем да жели живот онима који за
Њом жале, који је се сећају који је не могу
Заборавити. Опрост није у мојој надлежности.

Овде ћу Наша Светости стати да Вас не
Замарам више, јер када се пита главно,
Све друго постаје сувишно, ућутаћу и зато
Јер доста Вам је било нас, доста свега, пуно
Живота а највише Смрти. Никако да сване
Наша Светости народу и земљи у коме се
Лако умире тешко живи а најтеже
Васкрсава.

Не оставите ме, не оставите нас, без одговора
Наша Светости Патријарху Павле и зато што
Сам питањима испразнио живот а још нисам
Спреман на смрт.

Београд, 15. април 2011.

Н Е Б О З Е М Љ Е

Са међе на крајњем југу своје земље
Узносим поглед надасе ка небу
Да проверим исти ли је белег горе уписан
Гледам како се одозго све ово доле види
Да ли се небеска у земаљској Србији
С радошћу огледа или се Она горе Ове
Доле за веке векова стиди.

Већа је баш већа Србија на Небу
Од ове што на земљи нападнута стоји
Једна за другом као никад осећа потребу
Без једне она друга и не постоји.

Жеља којој сада као никад тежим
Како у сновима још више на јави
Јесте да се једна у другој огледа
Ни већа ни мања нека не буде
Него што су наследили дедови од деда.

Београд, Петровдан 2007

ПЕТ ПЕСАМА О ЉУБАВИ

ЉУБАВ I

Све што младост не успе да појми
Зрело доба схвата са лакоћом
Само оно што се потом дојми
Носи живот његовом пуноћом.

Љубав није ако не разара
Спокој који у нама постоји
Ако љубљен моћан и да ствара
Покрет знаде онај ко настоји.

Нема среће ако патња брани
Да се други осети из цела
Љубав кадра сита да нахрани
И разсцвета потпуно увела.

ЉУБАВ III

Све што није у нама остало
Тешко може љубављу се звати
Само оно што се није знало
Повод бива да се трајно пати.

Без светлости тама не постоји
Патња мера великој љубави
Кад други се у нама удвоји
Тад се ватра ни откуда јави.

Бол мера свеколике среће
Нико није себе надмашио
Сова мудра у сутон полеће
Срећан онај ко се заљубио.

ЉУБАВ V

Љубав оно што нам изненада
И у трену немереном дође
Љубав израз непојамног склада
Она траје чак и када прође.

Тешко оном кога заобиђе
Коме никад биће не походи
Пуст свако на кога не сиђе
Ком се она никад не догоди.

Запретана када се објави
Мења све што до тада било
Љубав јача само од љубави
Она мера свему што се снило.

ЉУБАВ II

Волети је не знати за себе
Одузети снагу уму своме
Не марити остале потребе
Осетити у себи поломе.

Осећање када мисао пречи
Да разазна живот до детаља
Љубав моћа од свега да лечи
Од просијака начинити краља.

Љубав оно што се не да рећи
Занемели најстрасније љуби
Нико није успео претећи
Са бојишта где нико не губи.

ЉУБАВ IV

Љубав само ако на даљину
Кадра и без моћног разлога
Када собом искаже силину
Онда ако без видног повода.

Све на нечем што само постало
Увек прети да се лако гаси
Љубав оно што нама остало
Када дођу накнадни уздаси.

Када се љубав у нама разлиста
Ново светло кад обасја тмину
Љубав оно што из нас заблиста
Празнећи кад ствара пунину.